Варошица Лешак је најсеверније место на Косову и Метохији. Први писани траг о Лешку датира из 1395. године, када је српска кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, приложила ово насеље светогорском манастиру Светог Пантелејмона. Под називом Лијешак варош се помиње у „Даници“ Вука Стефановића Караџића за 1828. годину, када су га од турске власти ослободили Карађорђеви устаници. У време када је Лешак био центар истоимене општине, почео је да поприма улогу административно-управног, културно-просветног и школског центра; здравственог, привредног и трговинског средишта (од 1955. до 1959. године). Општина Лешак припадала је Студеничком срезу (централној Србији). Сада је то градско насеље које има статус месне заједнице, и административно припада општини Лепосавић.
Назив насеља вероватно потиче од имена биљке леска; ијекавски лијеска (листопадни густи грм, чији се плодови употребљавају у исхрани, а гране, односно дрво, у плетарству, столарству и резбарству). Градско језгро варошице налази се на десној страни Ибра, у подножју планине Копаоник (највећег зимског туристичког центра Србије), а 10 километара северно од Лепосавића, односно 40 км од Косовске Митровице.
Варош има веома повољан саобраћајно-географски положај, јер се налази уз Ибарску магистралу и железничку пругу на релацији Београд-Краљево-Косово Поље-Скопље. Укупно катастарској општини Лешак, где је атар насеља, припада 1.331 хектар. Просечна надморска висина Лешка износи 455 метара. Кординате: 43º 10´ 00″ северне географске ширине и 20º 44´ 34″ источне географске дужине. Насеље је индустријског типа, са подигнутим зградама и приватним објектима, оивчено зеленим површинама и асфалтним стазама.
Главна парохијска црква у Лешку посвећена је Успењу Пресвете Богородице. Саграђена је 1925. године на темељима старе цркве, а обновљена после земљотреса (18. маја 1980. године). Данас је то богато фреско и иконописачки осликани храм, у који верници радо долазе. Уз Цркву је и парохијски дом и звоник.
У непосредној околини је и црква, у народу позната као „Борјаница“, законом заштићена као историјски споменик, уз коју је старо српско гробље.
Месну заједницу Лешак чине: градско насеље Лешак (Колонија, Грађевац, Премовиће, Поток-Стари Лешак), околна рурална места, села и засеоци: Остраће, Кратина, Камен, Постење, Белуће, Поткомље, Гулије, Дренова, Борова, Доњи Крњин, Засеље, Жигоље, Рватска и Бербериште.
Данашње становништво чине родови: Богдановићи, Милутиновићи, Ђоровићи, Стојановићи, Јездићи, (Вучак, некада чинили), Лазићи, Дудићи, Кошанин, Џодићи, Лукићи, Виријевићи, Станисављевићи, Стојановићи, Питулић, Тасић, Зечевић, (Граце, некада чинили), Богојевић, Кнежевићи, Шијаковићи, Перићи, Нешковићи, Чеперковићи, Цукићи, Раденковићи, Станковићи, Јеремићи, Јаковљевићи, Мијајловићи, Јовановићи, Биорац, Михајловић, Спасојевић, Ђорђевићи, Јеленићи, Кадићи, Петровићи и Вулетићи. У засеоку Премовићи, живе Премовићи и Миловановићи; у засеоку Кратина живе родови: Павловићи, Лазовићи, Ђоровићи, Јаснићи, Михаиловићи, Вукадиновићи и Рајовићи; у Засељу живе родови: Михајловићи, Јосовићи и Јоковићи; у засеоку Камен живе родови: Раковићи, Марковићи, Шљивићи, Пешићи, Нешовићи, Симовићи и Вукашиновићи, а има и ромских родова : Николићи, Јовановићи, Ристићи, Јаћимовићи и Богдановићи.
Према попису становништва, евидентно је повећање броја становника, тако да се тај тренд наставља и даље:
- попис становништва 1948: 578 становника
- попис становништва 1953: 690 становника
- попис становништва 1961: 1041 становника
- попис становништва 1971: 1319 становника
- попис становништва 1981: 1672 становника
- попис становништва 1991: 1852 становника
Према незваничним подацима из 2004. године у Лешку живи 2180 становника, у 534 домаћинстава, са тенденцијом раста.
Прилаз до руралних подручија, односно села и засеока махом је макадам, са тенденцијом асфалтирања, што не умањује лепоту и атрактивност тих средина. Поједини делови те средине одишу исконским духом и недирнутом природом. Могло би се рећи да је Лешак подељен на леву и десну обалу Ибра, жиле куцавице, у народу опеване реке.
Највећи број становника запослен је у фабрици делова, компоненти и машина „Лола“, која је у саставу Холдинг компаније „Иво Лола Рибар“ из Београда. Остали део становништва махом је запослен у основном, средњем и високошколском образовању, или у трговинским радњама (23 радње, углавном мешовите робе) или занатским делатностима (12 махом услужнх радњи), руднику „Бело Брдо“, и осталим пратећим привредним гранама.
Осим Месне канцеларије, у Лешку су стациониране и остале установе и институције: Основна (осморазредна) школа, Средња пољопривредна школа и Пољопривредни факултет, измештени из Приштине. Ту су и здравствена станица, две апотеке, ветеринарска станица, дечији вртић, библиотека, биоскоп и друштвени дом, пошта (1124 телефонска прикључка).
