Оно што варошицу Лешак чини посебном, свакако је његова јединствена околина. У кругу од педесетак километара налазе се бројне природне лепоте и споменици културе. Ту су бројне цркве и манастири, чувари православног духа који у свом дугом историјском наслеђу коегзистира са другим верама и народима, још из времена Римљана. Пратећи макадамске путеве наилази се на прелепе призоре идиличних засеока, са типичном архитектуром овога краја. Ушушкани у шумске пропланке, делују помало нестварно. С обзиром на конфигурацију терена, овим пределима идеално је крстарити џиповима, и тада је угођај „фотосафарија“ потпун. Бистри извори и речице, тајновити пропланци и шуме, никога не остављају равнодушним.
На педесетак километара од Лешка, смештени су најстарији православни храмови. У непосредној близини Новог Пазара (2 км северно од центра) у Расу, налази се црква Св. апостола Петра и Павла. Она је најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије. Ту је првобитно било и седиште Рашке епископије. Црква потиче из IX века, а до сада познатим писаним изворима вероватно сеже и у VIII век, па и старије доба.
На месту данашње цркве налазио се ранохришћански објекат који је подигнут још у VII веку. Иако није у потпуности прецизирано, на месту данашње цркве смењивали су се пагански, ранохришћански храм и средњовековна црква. У својој дугој историји црква је више пута била разарана.
Значај цркве огледа се и у чињеници, да се приликом истраживања унутрашњости цркве наишло на колекцију од 92 предмета у злату и ћилибару, а који се чувају у Народном музеју у Београду. За цркву Св. апостола Петра и Павла везују се неки од најзначајнијих догађаја из периода владавине династије Немањића. Тако је у цркви, Стефан Немања поново крштен по православном обреду. На сабору код Петрове цркве (25. марта 1196. године) Немања је предао престо Стефану Првовенчаном.
На истом месту замонашени су Стефан Немања и његова жена Ана. По стицању црквене самосталности (1219. године) 1. српски архиепископ постао је Сава Немањић. Због свог историјског и архитектонског значаја црква се налази на Унесковој листи светске баштине (од 1979. године), у контексту споменика средњег века, обједињених под заштићеном целином–Стари Рас.
У непосредној близини Ибра, у селу Павлица, на путу од Рашке према Београду (6 км северно од Рашке), налазе се црква Стара Павлица и Манастир Нова Павлица. Претпоставка је да црква Стара Павлица, потиче још из преднемањићке епохе, или је подигнута крајем XII века, на самом почетку владавине Немањића. По неким подацима, сматра се да потиче још из IX века, као и црква Св. Апостола Петра и Павла у Старом Расу. У Старој Павлици налазе се фрагментарно сачуване фреске, које поседују несумњиву ликовну вредност.
Црква Стара Павлица изграђена је на стеновитој заравни изнад Ибра. Цигла, камен и опека основни су грађевински материјал од којих је изграђена. Црква је посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу. Не зна се тачан податак ко је подигао ову цркву. У склопу Манастира Нова Павлица налази се црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Цркву су подигли, као своју задужбину, браћа Мусић (Стефан и Лазар) крајем XIV века, у којој се замонашила њихова мајка и сестра кнеза Лазара, Драгана. Сматра се да су они, након погибије у Косовском боју, сахрањени испод својих портрета у цркви.
У живописном крајолику места Бањска, на обали истоимене речице, десне притоке Ибра, налази се манастир Бањска. Ушушкан у подножје планине Рогозне, на траси некада калдрмом поплочаног пута Цариград-Дубровник, сведочи о богатој историји овога краја Косова и Метохије. Манастир, који је посвећен Светом архиђакону Стефану, саграђен је између 1312. и 1316. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, у то време једног од најмоћнијих владара династије Немањића, и једног од најмоћнијих владара Балкана у то доба.
Краљ је даровном златопечатном повељом богато обдарио своју задужбину, обезбедивши манастиру огромне поседе, углавном на Косову и Метохији, са укупно седамдесет и пет села и заселака, девет катуна, са око петсто пастирских породица. Уз то, манастиру су припадали и други приходи, тако да је био један од највећих феудалних поседа цркве у средњевековној Србији. По својој архитектури манастир Бањска доста подсећа на свој узор „на слику Свете Богородице Студеничке“ припадајући на тај начин групи цркава рашког стила.
Главно обележје манастира Бањска, у то доба, било је надалако чувено, у путописима описано и песмама опевано бањско злато. Заправо, били су то танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, а по узору на Студеницу, Сопоћане и Милешеву. Од тог богатог живописа, данас је остало само неколико избледелих фрагмената.
У Сочаници, у засеоку Кршмала, у подножју брда Сокољаче, налази се црква, односно манастир посвећен Св. Јовану. О времену подизања ове цркве, а сада манастира, нема веродостојних писаних извора, на које бисмо се могли ослонити о времену њеног настанка или самом ктитору. Главни извор о времену подизања овог светилишта је народно предање, које се преноси с колена на колено. Према тим подацима, цркву су зидали мајстори из Македоније, звани Гоге-Цинцари.
Готово у исто време зидане су две цркве. Прво је зидана црква у Земаници, посвећена светом Николи (1861. године), како стоји у црквеном запису, па се претпоставња да је градња цркве започета 1862. године,а завршена 1863. године, на Усековање, пошто је црква посвећена Св. Јовану Крститељу.
У Сочаници су и остаци старог града-Муниципиум Дарданорум. Живот овог града трајао је од II до IV века нове ере. Сам град захватао је површину од око 30 хектара.
Након више од пет векова, на остацима црквине, некадашње цркве Св. Петке, никла је нова истоимена светиња, у долини речице Церање-манастир Св. Петка. По предању, али и по каменим остацима, овде је и некада био манастир.
Ушушкан у шумовити пропланак столетних церова, тик до речице, непуна два километра од магистралног пута Лепосавић-Косовска Митровица, Манастир је постао омиљено место ходочашћа, не само православних ходочасника, већ и Албанаца који живе у Церањјској Реци. Било како било, звук манастирског звона поново се пролама Ибарском долином.
На падинама брда Соколица, у близини Косовске Митровице, налази се истоимени манастир Соколица. Претпоставка је да је манастирска црква саграђена између XIV иXV века од стране неког српског велможе. Остала манастирска здања, осим цркве, новијег су датума.
Подручје, непосредно око манастира, насељено је искључиво албанским становништвом. Последња српска породица, која је ту живела од давнина, одселила се још давне 1967. године. Манстир Соколица је женски манастир (од 1956. године), и посвећен је Покрову Пресвете Богородице.
Оно што овај дргуљ православља чини посебним, свакако је мермерни кип Мајке Божије Соколичке из XIV века. Кип је исклесан из једног комада мермера, од стране непознатог аутора. Некада је овај кип красио портал цркве манастира Бањска. Због своје изузетности и лепоте, у скорије време, статуа је била изложена у Метрополитен музеју у Њујорку, са још тридесетак експоната, који припадају српској националној и духовној баштини. Заправо, статуа је била неми сведок наше истине о Космету.
У исцелитељска својства ове светиње верују и Срби и Албанци, који долазе у манастир да јој се поклоне. Сестринство манастира постало је важно место уметности иконописа, тако да иконе из манастира Соколица оплемењују бројне православне храмове и домове широм света.
У самом Лепосавићу је новоизграђени велелепни парохијска храм посвећен Василију Острошком.
Национални парк Копаоник свакако је најзначајнија и најатрактивнија туристичка и природна баштина читаве Србије, па и много шире. Масив Копаоника делом се простире нa територији Косова и Метохијe.
Пружа се у правцу северозапада ка југоистоку око 75 километара, а у средњем делу досеже ширину око 40 км. Због својих изузетних природних вредности, Копаоник је 1981. године проглашен за национални парк. На површини од 11.810 хектара, налази се велики број ендемичних врста, и стога је један од најзначајнијих центара биодиверзитета ендемичне флоре Србије, али и Европе. Копаоник је своје име добио због рудних богатстава са којима располаже, и која се овде од давнина копају.
Највиши врх Копаоника је Панчићев врх (2017м), Караман (1934 м), Гобеља (1834 м), Оштро копље (1789 м), Шаторица (1750 м), Чардак (1590 м) и други планински врхови. Уједно, на Копаонику је најраспрострањенија шумска пашњачка територија. Виши делови обрасли су смрчом и јелом, а по странама доминирају буква и храст. Богатство ендемске флоре и фауне базира се на ретким примерцима, као што су Панчићева поточарка (Cardamine Pancicii) Копаоничка чуваркућа (Sempervirum Kopaonicense) и копаоничка љубичица (Viola Copanicensis). Од многобројних животињских врста најзначајније су сиви соко (Falco Peregrinus), златни орао (Aquila Curvirostra), сова (Bubo Bubo), јелен (Capreolus Capreolus), дивља мачка (Felis Silvestris) и друге врсте.
Због својих скоро 200 сунчаних дана годишње, субалпске климе, где снег пада од краја новембра и задржава се све до маја (годишње преко 150 дана), Копаоник називају „планином сунца“ или пак „сребрном планином“.
У подножју Копаоника налази се и највиши водопад у Србији-Јеловарник. Водопад Јеловарник спада у јединствену природну баштину, не само што је то највиши водопад у Србији, који досеже висину од 71 метра, већ је то и природна баштина која је проглашена за природни резерват.
Скривен дубоко у шуми, на надморској висини од 1116 метара (највиша тачка водопада), са своје три каскаде, низ које се слива бистра речица, час светло плава, а час светло зелена, никога неће оставити равнодушним. Име је добио по називу области Јеловарник на Копаонику. Легенда из тога краја каже, ако девојка одведе младића до водопада, он ће је засигурно оженити. Ако је то и само легенда, столетне шуме и водопад засигурно никога неће оставити равнодушним.
Као највећи и најпознатији скијашки центар, не само Србије, већ и много шире, на Копаонику се налазе бројни смештајни капацитети (хотели, апартмани, бунгалови и собе), бројне ски стазе, жичаре и ски лифтови, са осталом пратећом инфраструктуром.
Скијашки терени налазе се на надморској висини од 1650 до 2017 м, и спадају у терене прве категорије. Уједно, Копаоник пружа идеалне услове за параглајдинг. У непосредној близини налазе се бројне бање са термалним изворима: Јошаничка, Луковска, Куршумлијска и друге, Семетешко језеро, као и главна градска средишта која су у непосредној близини Лешка, Рашка и Нови Пазар.
На путу од Лешка према Рашки, на левој страни Ибра, у селу Гњилица, налази се манастир Кончул, који представља културно добро од великог значаја.
Највећи и најзначајнији урбани центар на северу Косова и Метохије свакако је Косовска Митровица. Од Лешка је удаљена око 45 километара. Осим што је главни управни и административни центар Косова и Метохије, Косовска Митровица је једна од најстаријих насеобина на Космету, чије име потиче још из XIV века. Данас је Косовска Митровица град подељен на Северну Митровицу, где живе углавном Срби, и Јужну Митровицу, где живе претежно Албанци.
У непосредној близини је град Звечан, који је имао важну улогу историји средњевековне Србије. Остаци кула града и данас се издижу на оближњем истоименом брду.
