Лешак се први пут помиње у повељи књегиње Милице 1395. године као Лијешак, као и Остраће и Копориће, када је постао метох манастира Пантелејмона који се налази на Светој Гори. Свој интензивни развој доживљава у античком периоду, о чему сведоче бројни трагови ископавања рудe, које су вршили Римљани, пре свега у Белом Брду и Металици. У средњем веку, захаваљујући највише рударству, читав крај је напредовао, па из тог периода имамо и бројне остатке, цркава, манастира, водовода (тзв. чункови), улица итд. Чак су и Дубровчани имали једну насеобину на територији села Остраће. После окупacije од стране Турака, крај је нагло опустео, па отуда и пословица да „рало није орало десет година“. Срушене су бројне цркве, манастири, села, а народ се иселио на север.
Поновно насељавање овог краја, у већем обиму, почиње почетком 19. века. За време Првог српског устанка (1804) крај је ослобођен, када је и наступило време тренутне слободе од десетак година. Нажалост, Турци се враћају, али нека села, касније, припала су Кнежевини Србији, као што су Јариње и Бистрица. Остала села у крају ослобођена су 1912. године, па би то и могао да буде датум ослобођења од Турака.
За време Балканских ратова (1912-1913) и Првог светског рата (1914-1918) бројно становништво страда. Лешак у том периоду даје доста хероја, где је највећи пуковник Павле Блажарић, носилац три Карађорђеве звезде, и 29 других високих страних и наших одликовања. Мемоари, које је оставио иза себе, у многоме сведоче о Србији тога времена.
